I šta sad kada je svanulo? Da li pognute glave ili ponosno napred? A čime se i ponositi? Draga moja? Ćutis. Ne čudi me, nekako sam, navikao. "Živ se čovek na sve navikne", dok ti promene snove ne slome, pa staneš poput latice ruže uvele, kad nema kiše da je zalije. Skupiš od ono malo snage izdanke pa napolje izadješ po nove ciljeve. Ali to lako ne ide, ne danas...

Te, setih se, one Zdravkove: "Sinoć nisi bila tu, da mi malo snage daš", a bilo bi lepo da si mogla sedeti pored mene. Da te samo malo privučem sebi i lagano zagrlim. Mogli bi smo gledati kroz prozor moje male sobe, gore, gde se zvezde tako lepo taloze. Samo probaj da zamisliš, postani lucidna i otisni se van svog tela, uputi ka tom prelepom beskraju, pa baci pogled, dole. Da. Čekam te.

Nemoj sada stati, sklopi oči, ponovo, nek te misli vode na mesta kakva videla nisi. Daleko, zastrašujuće, divno i novo, bar ja to tako uvek doživim. Nebo, visoko i vedro, nije li proleće prosto očaravajuce? Nije li živeti neverovatno? Biti deo nečeg ne objašnjivog, tako dalekog a često okom vidljivog. Pusti cipele i ideale, zastani i osvrni se na tren. Svet oko tebe, čujes li reku?, spokojno teče putem koji je hiljadama godina probijala svojom odlučnošću i voljom. Drvo topole koje prkosi zemlji što ga vuče na dole, vinulo se desetinama metara u vazduh, staro i mudro, strpljivo gledalo nas je dok smo odrastali i pratilo naše predke, ponosno ljulja se na blagom povetarcu. Livade, prostrane, šire mirise, boje sarene i cvetovi tek procvetali oslikavaju najlepša dela pred očima. A negde iz daljine čuju se svitci i noć koja polako pada stapaju se u sklad prirode. Žubor, lišće, cvrkut, muzika, život, zemlja... Prelepo? Verujem, bilo je...

 I onda od jednom sve staje. Stena, oluja, krdo koje gazi po travi i za sobom gasi cvrkut? Ne Gospodjice moja, to je samo čovek. Reka koja udara u branu i gubi svoj put u veštacko jezero. Stara topola, poput bebe kad je u sred noći glad probudi pa zaplače, tako i drvo zakuka, puče dok mu sekira ponos prodire i poput kiše, naglo sruči se na zemlju. Svitac? Preko njega je bager vec prešao, da, baš ispod onog prelepog cveća kod kojeg se pokušao sakriti.