недеља, 8. април 2012.
Gospođice, nije te bilo jutros. Pitao bih te što, al´ za to prava nemam. Nikad se jedno drugom pravdali nismo. Pa ipak volim što god, sa tobom podeliti, ponekad. Dođe mi tako, jedan od onih dana draga moja, kad te nekako sve pristigne, a trudis se da se podignes poput ptičice kad joj majka crva donese. Znaš, onako kad hitro lupka krilcima i pokušava da se izdigne iz gnezda ne bi li preteklo ostale i prehranilo se pre. Ali uzalud, još je paperjem prekrivena te joj krila svrhu ni nemaju. A rado bi poletela, rado bih poleteo.
No ne može uvek sve biti u vedrim bojama, ipak i siva je boja, pa kao takva i prisutna među nama. Bilo bi lepo da je život poput slikarskog platna a paleta uvek dostupna. Ne bih četkicu iz dlanova ispuštao. Ko bi? Sivom ne bih crtao, bile bi to najvedrije slike ocrtane, možda ne vešto, al iz srca, iskreno i posvećeno. Tebi bi ih poklanjao, svakom ko poželi. Oslobodi svoju maštu i poput igračke kad je dete srećno zgrabi, uzmi četkicu u svoju ruku. Nemoj se ustručavati, pomešaj boje i nanesi ih, srcem, crtaj preko svega što do sad nije valjalo, nema sive u paleti, pogrešiti ne možes. Sad smo sami, nemoj se sramiti, oživi svoje snove, oživi ono dobro u tebi, ono što je godinama bilo potisnuto, duboko, oterano u zaborav. Znam kako se osećaš, ali ovo nije to platno, ovo je naše, ja te neću osuditi što želiš dobro, na našem platnu ima boja za sve. A paleta toliko velika da svako svoju nijansu može naći, sve dok je vedra.
Eh kad bi smo samo tako mogli i u stvarnosti crtati, kad bi nam samo dozvolili, izgleda vole tamno. Ali bar u svom dvorištu možemo, to nam nisu zabranili, još. Zato nemoj sad stati, nastavi, dovrši svoju sliku pa je drugom pokaži, neka vide kako je lepa. Pomozi da mogu i svoju nacrtati. Možda ćemo tako izbaciti nijanse što nam svet kvare. Budi odlučnija od mene, uzmi me za primer kad ti dođe da odustaneš. Čak i kad ti java snove slomi, ti stani čvrsto, nauči da se boriš. I kad ostaneš sama, u uglu, ako ne budem tu da te podržim, to je samo zato što su me u drugi ćošak saterali. Korak po korak, ćošak po ćošak, ko zvezda za zvezdom, ofarbaćemo naše uglove, farbaćemo dok svi ćoškovi ne postanu bolji, dok svaki ne postane naš. A onda, onda će i svet biti naš. Onaj, vedar, jer tako treba.
:)
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Facebook Page
1 comments:
ovaj mi je definitivno omiljeni :)
Постави коментар