среда, 28. март 2012.
Dobro jutro Gospođice moja, moram priznati da volim ova naša
jutarnja sretanja, nekako ispunjujuće deluju na mene, ceo dan ostanem pod
utiskom... Danas si mi nešto ljuta? Možda i grešim, ko će znati, ti i onako
nikad nećeš da kažeš. Primećujem da si vezala kosu u rep i stavila naočare za
sunce, ne volim što ne mogu da vidim tvoje oči i tamno smeđu puštenu kosu. Uvek
su me fascinirale, uvek si me fascinirala. Taj sklad. Pramenovi kose koji
padaju preko obraza i blagim talasima stapaju se sa bradom. Snažan i ozbiljan
izraz lica i savršeno oblikovane usne iza kojih se krije najlepši osmeh, bar
mislim da je takav. Znaš da volim da maštam, sanjar sam.
Čekao sam te i jutros, nisam želeo da krenem bez
tebe. Juče sam imao još jedan od onih dana.. Osećao sam se usamljenjo, trebala
si mi. Malo njih može da me razume, čak ni za tebe nisam siguran. Voleo bih da
mnoge stvari nikad nisam ni saznao, sada su samo teret, ne znam koliko ću još
moći ovako. Boli me ne znanje i manjak želje za promenom. Kako mogu tako da
žive? Zašto me nazivaju ludim kada ih to pitam? Zar je želja za dobrim postala
oličenje odbačenih? Ni ti nemaš odgovore, no barem mi ne sudiš, i to je nešto,
za promenu... Kad smo kod promena, nešto te kasnije srećem poslednjih dana. Da
nisi promenila posao možda? Ah, taj posao, koliko li nas je samo puta odveo
dalje od nas samih. Živimo živote posvećeni nečemu čiju svrhu ne poznajemo,
često iz straha od toga da će nam ideali popucati u koliko shvatimo kuda idemo,
poput ogledala nakon udara kamena, i da onda nećemo znati šta dalje. A i šta
dalje? To je dobro pitanje. Mnogi od nas ne znaju odgovor na to, niti
ga tražimo, opet iz straha, navikli smo na kutiju u kojoj smo, uprkos njenim
malim dimenzijama nekako smo ubedili sebe da nam je udobno i ako ne možemo ni
ruke slobodno da raširimo u njoj. „Ćuti. Dobro je. Uvek može gore“, žnaš i sama
draga šta nastojimo da govorimo. A jesi li se ikada Godpođice moja zapitala
kako bi moglo biti van te kutije? Kada bi neko prišao i krajnje smelo, krišom
skinuo poklopac, da li bi zidovi kutije oslabili? Šta bi onda bilo, da li bi
pojurila ka prvoj čvrstoj tački ili bi podigla pogled ka zracima sunca koji bi
naprasno počeli prodirati kroz otvor? Da li bi to bilo tako strašno zamisliti,
doživeti, poželeti? Baš kao danas, konačno smo dočekali i ovo proleće nakon
iscrpljuljuće i hladne zime i moraš priznati, prija. Može promena dobro doći,
pogotovo ako je pozitivna. No i onih negativnih prestao sam da se bojim, svet
kakav je danas, nekako nas te loše stvari više ni ne iznenađuju, već one dobre,
kad naiđu prosto zateknemo sebe u neverici. Eh, kad bi smo samo nešto mogli
promeniti. Mada, nije ni da smo pokušali, nekako je, znaš, lakše stajati po strani.
Sad mi kroz glavu prođe ona izreka: „Sve će biti uredu na kraju, ako ne bude
uredu, nije kraj“, oh kako sam voleo tu izreku, nije li prosto ohrabrujuća? Dok
ne shvatiš da ništa neće biti uredu, ne samo od sebe.
Ali o tome ćemo sutra, draga, vidim dolazi nam autobus. Voleo bih
da ova naša sretanja mogu duže trajati. Kad bi smo se samo mogli malo ranije
sresti?
Kasno pitam, ode ti već... Do sutra Gospođice.
Kad će više to sutra...
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Facebook Page
7 comments:
Bravo Nemanja :)
Hvala bratic :*
Odlično!!! :)
Odlicno se sluzis formom koju si izabrao da preneses svoja razmisljanja :) Potpuno artisticki, respect.
Ovo je toliko sazeto, a sadrzajno; jednostavno, a mudro; slatko, a ozbiljno da nemam reci!
"Kad će više to sutra..." :)
Svaka cast...Ko kaze da su svi muskarci isti :)
Hvala Milice, i naravno da nisu :)
Постави коментар