недеља, 8. април 2012.
Gospođice, nije te bilo jutros. Pitao bih te što, al´ za to prava nemam. Nikad se jedno drugom pravdali nismo. Pa ipak volim što god, sa tobom podeliti, ponekad. Dođe mi tako, jedan od onih dana draga moja, kad te nekako sve pristigne, a trudis se da se podignes poput ptičice kad joj majka crva donese. Znaš, onako kad hitro lupka krilcima i pokušava da se izdigne iz gnezda ne bi li preteklo ostale i prehranilo se pre. Ali uzalud, još je paperjem prekrivena te joj krila svrhu ni nemaju. A rado bi poletela, rado bih poleteo.
No ne može uvek sve biti u vedrim bojama, ipak i siva je boja, pa kao takva i prisutna među nama. Bilo bi lepo da je život poput slikarskog platna a paleta uvek dostupna. Ne bih četkicu iz dlanova ispuštao. Ko bi? Sivom ne bih crtao, bile bi to najvedrije slike ocrtane, možda ne vešto, al iz srca, iskreno i posvećeno. Tebi bi ih poklanjao, svakom ko poželi. Oslobodi svoju maštu i poput igračke kad je dete srećno zgrabi, uzmi četkicu u svoju ruku. Nemoj se ustručavati, pomešaj boje i nanesi ih, srcem, crtaj preko svega što do sad nije valjalo, nema sive u paleti, pogrešiti ne možes. Sad smo sami, nemoj se sramiti, oživi svoje snove, oživi ono dobro u tebi, ono što je godinama bilo potisnuto, duboko, oterano u zaborav. Znam kako se osećaš, ali ovo nije to platno, ovo je naše, ja te neću osuditi što želiš dobro, na našem platnu ima boja za sve. A paleta toliko velika da svako svoju nijansu može naći, sve dok je vedra.
Eh kad bi smo samo tako mogli i u stvarnosti crtati, kad bi nam samo dozvolili, izgleda vole tamno. Ali bar u svom dvorištu možemo, to nam nisu zabranili, još. Zato nemoj sad stati, nastavi, dovrši svoju sliku pa je drugom pokaži, neka vide kako je lepa. Pomozi da mogu i svoju nacrtati. Možda ćemo tako izbaciti nijanse što nam svet kvare. Budi odlučnija od mene, uzmi me za primer kad ti dođe da odustaneš. Čak i kad ti java snove slomi, ti stani čvrsto, nauči da se boriš. I kad ostaneš sama, u uglu, ako ne budem tu da te podržim, to je samo zato što su me u drugi ćošak saterali. Korak po korak, ćošak po ćošak, ko zvezda za zvezdom, ofarbaćemo naše uglove, farbaćemo dok svi ćoškovi ne postanu bolji, dok svaki ne postane naš. A onda, onda će i svet biti naš. Onaj, vedar, jer tako treba.
:)
понедељак, 2. април 2012.
I šta sad kada je svanulo? Da li pognute glave ili ponosno napred? A čime se i ponositi? Draga moja? Ćutis. Ne čudi me, nekako sam, navikao. "Živ se čovek na sve navikne", dok ti promene snove ne slome, pa staneš poput latice ruže uvele, kad nema kiše da je zalije. Skupiš od ono malo snage izdanke pa napolje izadješ po nove ciljeve. Ali to lako ne ide, ne danas...
Te, setih se, one Zdravkove: "Sinoć nisi bila tu, da mi malo snage daš", a bilo bi lepo da si mogla sedeti pored mene. Da te samo malo privučem sebi i lagano zagrlim. Mogli bi smo gledati kroz prozor moje male sobe, gore, gde se zvezde tako lepo taloze. Samo probaj da zamisliš, postani lucidna i otisni se van svog tela, uputi ka tom prelepom beskraju, pa baci pogled, dole. Da. Čekam te.
Nemoj sada stati, sklopi oči, ponovo, nek te misli vode na mesta kakva videla nisi. Daleko, zastrašujuće, divno i novo, bar ja to tako uvek doživim. Nebo, visoko i vedro, nije li proleće prosto očaravajuce? Nije li živeti neverovatno? Biti deo nečeg ne objašnjivog, tako dalekog a često okom vidljivog. Pusti cipele i ideale, zastani i osvrni se na tren. Svet oko tebe, čujes li reku?, spokojno teče putem koji je hiljadama godina probijala svojom odlučnošću i voljom. Drvo topole koje prkosi zemlji što ga vuče na dole, vinulo se desetinama metara u vazduh, staro i mudro, strpljivo gledalo nas je dok smo odrastali i pratilo naše predke, ponosno ljulja se na blagom povetarcu. Livade, prostrane, šire mirise, boje sarene i cvetovi tek procvetali oslikavaju najlepša dela pred očima. A negde iz daljine čuju se svitci i noć koja polako pada stapaju se u sklad prirode. Žubor, lišće, cvrkut, muzika, život, zemlja... Prelepo? Verujem, bilo je...
I onda od jednom sve staje. Stena, oluja, krdo koje gazi po travi i za sobom gasi cvrkut? Ne Gospodjice moja, to je samo čovek. Reka koja udara u branu i gubi svoj put u veštacko jezero. Stara topola, poput bebe kad je u sred noći glad probudi pa zaplače, tako i drvo zakuka, puče dok mu sekira ponos prodire i poput kiše, naglo sruči se na zemlju. Svitac? Preko njega je bager vec prešao, da, baš ispod onog prelepog cveća kod kojeg se pokušao sakriti.
Dobrodosla u svet pohlepe... Draga moja.
среда, 28. март 2012.
Dobro jutro Gospođice moja, moram priznati da volim ova naša
jutarnja sretanja, nekako ispunjujuće deluju na mene, ceo dan ostanem pod
utiskom... Danas si mi nešto ljuta? Možda i grešim, ko će znati, ti i onako
nikad nećeš da kažeš. Primećujem da si vezala kosu u rep i stavila naočare za
sunce, ne volim što ne mogu da vidim tvoje oči i tamno smeđu puštenu kosu. Uvek
su me fascinirale, uvek si me fascinirala. Taj sklad. Pramenovi kose koji
padaju preko obraza i blagim talasima stapaju se sa bradom. Snažan i ozbiljan
izraz lica i savršeno oblikovane usne iza kojih se krije najlepši osmeh, bar
mislim da je takav. Znaš da volim da maštam, sanjar sam.
Čekao sam te i jutros, nisam želeo da krenem bez
tebe. Juče sam imao još jedan od onih dana.. Osećao sam se usamljenjo, trebala
si mi. Malo njih može da me razume, čak ni za tebe nisam siguran. Voleo bih da
mnoge stvari nikad nisam ni saznao, sada su samo teret, ne znam koliko ću još
moći ovako. Boli me ne znanje i manjak želje za promenom. Kako mogu tako da
žive? Zašto me nazivaju ludim kada ih to pitam? Zar je želja za dobrim postala
oličenje odbačenih? Ni ti nemaš odgovore, no barem mi ne sudiš, i to je nešto,
za promenu... Kad smo kod promena, nešto te kasnije srećem poslednjih dana. Da
nisi promenila posao možda? Ah, taj posao, koliko li nas je samo puta odveo
dalje od nas samih. Živimo živote posvećeni nečemu čiju svrhu ne poznajemo,
često iz straha od toga da će nam ideali popucati u koliko shvatimo kuda idemo,
poput ogledala nakon udara kamena, i da onda nećemo znati šta dalje. A i šta
dalje? To je dobro pitanje. Mnogi od nas ne znaju odgovor na to, niti
ga tražimo, opet iz straha, navikli smo na kutiju u kojoj smo, uprkos njenim
malim dimenzijama nekako smo ubedili sebe da nam je udobno i ako ne možemo ni
ruke slobodno da raširimo u njoj. „Ćuti. Dobro je. Uvek može gore“, žnaš i sama
draga šta nastojimo da govorimo. A jesi li se ikada Godpođice moja zapitala
kako bi moglo biti van te kutije? Kada bi neko prišao i krajnje smelo, krišom
skinuo poklopac, da li bi zidovi kutije oslabili? Šta bi onda bilo, da li bi
pojurila ka prvoj čvrstoj tački ili bi podigla pogled ka zracima sunca koji bi
naprasno počeli prodirati kroz otvor? Da li bi to bilo tako strašno zamisliti,
doživeti, poželeti? Baš kao danas, konačno smo dočekali i ovo proleće nakon
iscrpljuljuće i hladne zime i moraš priznati, prija. Može promena dobro doći,
pogotovo ako je pozitivna. No i onih negativnih prestao sam da se bojim, svet
kakav je danas, nekako nas te loše stvari više ni ne iznenađuju, već one dobre,
kad naiđu prosto zateknemo sebe u neverici. Eh, kad bi smo samo nešto mogli
promeniti. Mada, nije ni da smo pokušali, nekako je, znaš, lakše stajati po strani.
Sad mi kroz glavu prođe ona izreka: „Sve će biti uredu na kraju, ako ne bude
uredu, nije kraj“, oh kako sam voleo tu izreku, nije li prosto ohrabrujuća? Dok
ne shvatiš da ništa neće biti uredu, ne samo od sebe.
Ali o tome ćemo sutra, draga, vidim dolazi nam autobus. Voleo bih
da ova naša sretanja mogu duže trajati. Kad bi smo se samo mogli malo ranije
sresti?
Kasno pitam, ode ti već... Do sutra Gospođice.
Kad će više to sutra...
Facebook Page
